Wednesday, October 17, 2012

Srce je to...


Koliko godina možeš da pojedeš? Da progutaš? Da ih ubiješ u sebi, da ćutiš... da ne pričaš nikom ono što boli, ono što prja, ono što fali više od vazduha pred otkucaj srca... Koliko je tešsko suočiti se sa istinom, sa strahom, sa svim onim što je u tebi...? I šta onda sa svom tom golotinjom duše svoje? Plakati? Smijati se? Vrištati i proklinjati? 

Ni sama nisam sigurna u kom trenutku je tuga postane patnja, a strah od bola postane štit... Ni sama ne znam u kom trenutku prestaneš da vjeruješ, i kad se stopiš sa prazninom... Jednostavno izgubiš onu naviku da pričaš, da se daješ... i posle toliko padova svaki let ti je sunovrat... Pa prestanš da letiš, da sanjaš... Izgubiš snove, pretvoriš ih u crnobijeli film... Ostane samo realnost, i stvarna slika svijeta...

Nakon poslednjeg kraha i udarca sudbine obećaš sebi da se više nećeš da voliš, a više nemaš sa čim... I jednostavnookreneš leđa i zaboraviškoliko ti u stvari hvali ta strana srca... I kad t eposle nekog vremena ljudi pitaju kako si tako jak, uzdahneš duboko, osmijehneš se i pomisliš "Eh, stari, SRCE je to... Nikad ne možeš biti toliko jak koliko ono može da zaboli..."