Saturday, July 27, 2013

Ko nije drvo razumeo prvo...

Postoje oni trenuci kad ostaneš sam sa sobom i otvoriš svoje stranice... RAsturiš ih bez reda i broja... Neke pustiš niz vjetar, đavo nek ih nosi...
I čitaš neke svoje neotkrivene redove, zaobiđeš zamke sopstvene neodlučnosti, protrčiš kroz ogromna crvena polja nostalgije... Kad se osvrneš iza sebe ostaje ti samo horizont...

I sretneš oči... Sve one boje koje su bile uz tebe u trenucima tuge, i radosti, i smijeha, i neodlučnosti, i straha, i nesanice... Vidiš ih kako ti namignu, osjetiš tople ruke na ramenu... Znaš, nisi sam...

I sjetiš se da je baš nedavno neko tražio da se odrekneš tih ljudi, da im okreneš leđa, zahvališ se i ostaneš sam... Potpuno sam, zatvoren u zlatnom kavezu sreće i ljubavi kad ti ništa ne treba... Da zaboraviš da je Nikola uvijek bio tu da te nasmije, da je Sančez uvijek bio tu da te podrži, da je Marko čak i kilometrima daleko mogao da ti da bratski savjet...

Ne! Ja nisam od onih koji mogu da žive u izolaciji svemira... Meni ljubav nije dovoljna!
Ja imam genetski otrovnu kombinaciju - ne funkcionšem dobro s ženama, al već sam pričala o tome u jednoj besanoj noći. Al zato imam drugove, prijatelje, kolege, bivše ljubavi sa kojima sam ostala izuzetan prijatelj, pobratima... Nekima od njih dugujem mnogo više od savjeta...Nekima dugujem ovaj osmijeh na mom licu... Ja nisam neko ko umije da okrene leđa!

I onda, odlutam u neki kutak sa znakom pitanja na leđima... Da li će neko moći da me prihvati baš ovakvu kakva jesam, sa mojim prijateljima, sa mojim manama... Sa svim onim ljudima zbog kojih sam to što jesam... Neko ko me neće odvesti na kraj svijeta gdje nikog ne znam... Ko me neće utopiti u dosadi bezvremenske izolacije...
Možda neko takav ne postoji, ali tek onda kad nekkog zavoliš zbog onog što jeste, i kad ga voliš baš zbog onog što nije, kad ti je sve njegovo loše u stvari ono što ga odlikuje... Tad možeš reći "Ja volim prijatelju"... E tome me naučio baš jedan od tih kojima ne mogu okrenuti leđa kad ga sretnem!