Wednesday, February 12, 2014

Moj deda već dugo ore nebeske njive... i od njega ništa nisam naučila...

Poricanje...
Kuda odvodi? Šta se dešava sa nama kad počnemo da ignorišemo probleme kao da će oni sami od sebe da prođu? Kao da će se pojaviti neka dobra vila i jednim mahanjem nekog štapa sve otjerati...Ne ide to tako...
To izjeda... Nagriza kao kiselina... Kao termiti... Grize, jede, rije, kopa... Dok te ne nestane...Dok sve unutar tebe ne postane fina prašina. I ti se složiš sa tim.

Znam da nije lako priznati, prihvatiti... Sve misliš proći će... Sve misliš da će biti bolje... Da će možda baš tebi da se pojavi čudo... Ali ne ide to bato moj... NIje kosmos baš tako lako stvoren. Da, znam da ti ni malo ne olakšava što pojedini ljudi nemaju grižu savjesti, što pojedini ljudi ne misle ni nakoga drugog osim na sebe... Ne olakšava sebičnost onih koji te okružuju... Ali nemoj da te to čudi... Ne ljuti se kao malo dijete... Šta možeš da očekuješ od ljudi koje možeš da kupiš za 50€...?

Jebi ga, život je takav... Neki ljudi odu iz tvog života, neki novi dođu, nekima svjesno okreneš leđa, kućni ljubimac se izgubi, nečija duša ode na nebo... Sve je u životu prolazno - zapamti to. Čim shvatiš da sve ima svoj rok trajanja biće ti  lakše da prihvatiš gubitke. I ti si nečiji gubitak. I tebe je neko izgubio. Nemoj misliti da je sve jednostrano.

Postoji jedan trik koji može da ti bude jedino rešenje. I znam da je jako teško taj trik izvoditi, ali za svoje dobro mislim da moraš. I ja još imam poteškoća. Učini da je svaki trenutak vrijedan, da se broji. Svi srećni trenuci - raduj im se od srca; sve svađe - svađaj se iz srca... Nemoj sutra da žališ. Pa čak i ona osoba s kojom poželiš ostati cijeli život - učini da je vrijedno življenja! Jer i tebi će jednom doći kraj. Al iza sebe nećeš ostaviti zgarišta i pepeo... OStavićeš uspomene svojoj djeci i primejr kako treba živjeti, kako se treba boriti za prave stvari, kako treba vjerovati u sebe... I još mnoge životne lekcije... A one su bato moj, najvrijedniji poklon!