Wednesday, July 9, 2014

nema meni jedne strane dok si ti na drugoj strani...

Sagradi raj za nas, i otvori mi vrata... Prospi pod moja bosa stopala latice ruža, crvene, da se ne vidi krvavi tragovi od trnja na njima... Da se ne osjeti miris blata kroz koje sam prolazila da bih do tvojih oaza stigla... Zatvori vrata za mnom, i ne daj mi da odem. Ne daj mi da ustuknem pred tvojim dlanovima, ma koliko lupala na kapijama od zlata i cvijeta... Jer to moj strah maršira i galopira, straže zidove grade...

Ćutaću danima, i neću ti reći ni jednu riječ... Neću ti poslati ni jednu poruku na obzorju neba, ni poruku u boci preko okeana. Sve listove koje je vjetar bacao pod tvoje noge ću sakriti, da nijednu poruku ne pročitaš... Ćutaću te očima i srcem, ćutaću te tjelom i dušom... Ćutaću a svima o tebi ću govoriti... O tebi koji si moj san, moj odraz u balonu od sapunice... A ti ćeš znati...

Znaćeš koliko je teško biti tuđi kad si sam...Koliko je teško vjerovati u bajku posle loših priča pred spavanje... Ti jedino znaćeš kojom muzikom se školjka otvara... Jer ti si odraz mene u lokvi od suza...

Sagradi raj za nas i snovima izlijepi zidove... Okači zvijezde na tavanicu i prospi šarene boje mojih nadanja... Znam da znaš sve boje mojih zenica, i moje strahove... Nemoj da se plašiš mojih nestašnih demona... Oni su me jedino sačuvali za nas, za tebe... Oni su od mene napravili tvoj odraz u ogledalu od želja... Slušajući tvoj glas i tvoj smijeh krila mojih želja ponovo postaju bijelo guščije perje u tvojim jastucima... Snove da mekše od pamuka imaš, da nikad više ne budeš sam... Da nikad više ne budemo bez nas...

Nemoj da te brine moja samoća, ona me za tebe čuva... I moji usamljeni koraci po pustim ulicama u gradu koji nikad neće biti moj... Nemoj da te brine moj usamljeni osmijeh... Jer sve me moje za tebe čuva, za naše snove, i neko novo nebo... Za naše sutra i svako juče koje smo propustili... Da nikad više ne ostanemo praznih dlanova... Da nikad više stopala tuđom ulicom  ne koračaju.

Da još samo imamo nas...