Thursday, January 8, 2015

Ja nisam cedo proseka mene ne vuce oseka....

Ja sam patriota. Volim moju zemlju krševitu, moj mali rodni gradić ušuškan na sjeveru, okupan u maglama i ušuškanu samo nama poznatu svilu. I ti si, samo je ti voliš nekako izdaleka, sa nekog drugog kraja planete. Onako kako ja volim Grčku, i Škotsku, i Irsku... Rođen si na ovom kamenjaru od duše, ali si otišao. Nisi otišao, pobjegao si... Otrčao, da se ne osvrneš. Osim na najmilije, s vremena na vrijeme. A jesi li ponio u džepu grumen zemlje da ga čuvaš? Da u njemu srce posadiš, čežnjom da ga zalivaš i nostalgijom da ga hraniš? Jesi li ponio u dlanovima suze majke dok te ispraćala nadajući se da ideš u neko bolje sutra, jer šta ćeš ovde, u svojoj zemlji? S njima da se umivaš svake zore da nikad ne zaboravš gdje pripadaš?

Volim ovu zemlju, a ne mogu reći da je poznajem. Nisam obišla pola planina i jezera, horizont sam vidjela samo sa par tačaka a toliko ih ima, more poljubila samo na jednoj obali. Suncu sam pjevala svakog jutra kad sam se budila, a nisam se ni jednom ispela tamo na vrhove gdje su bivši vladari tijelo odmarali. Nije to jedino što moram uraditi. Volim ovu zemlju iako te u njoj ne prihvataju, iako u njoj ne možeš ništa da postigneš osim da preživiš. A i to je uspjeh. Veći nego tvoj što si otišao. Pobjegao... I ja bih. Pa dobro, morao si. Ovde nema mjesta za sve, Prežive samo oni koje si ostavio.

Ti si uspio i srećna sam zbog tebe. Imaš stan, dobar posao, auto, zimovanje i ljetovanje, porodicu. Onu filmsku... i psa. Ma sigurno ga imaš. Lijepo je to. Srećna sam zbog svih... Ja imam srce. Imam kamen pod nogama i more Jadransko u grudima. Imam posao, da, ni blizu dobro plaćen kao tvoj, ali imam ga. I imam mogućnost da moje voljene vidim kad poželim. Ne moram da čekam godišnji odmor kao ti. I borim se. Ne odustajem. Ne mogu da odustanem. Otišla bih i ja kao ti. Izvadila srce, preparirala ga i ostavila u staklenom zvonu da me podsjeća da sam nekad bila živa. I bila bih patriota baš kao ti.

Ne brini, ne osuđujem te. Podržavam svaku tvoju odluku, i znam da ćeš možda kad zaradiš penziju u toj zemlji poželjeti da kraj svojih dana provedeš ovde, na svom tlu, da napuniš dušu šumama durmitorskim, da ugušiš u sebi sve one godine kad te nostalgija pritiskala, kad su ruke bile pune a dlanovi prazni... Znam... Srećan si... Kao i ja. Mala je razlika između nas, prijatelju moj. Veoma mala. Samo par kilometara, eto toliko... Onih koje ti nećeš preći, a ja ne mogu.

I opet bi otišao. Opet bi isto uradio. Da li bih ja ostala? Možda ne bih, ali onda sigurno ne bih bila ovo što sam danas, A ja znam ko sam... Znaš li ti?