Tuesday, July 7, 2015

...a svi su drugi vecni taoci kosmara ...



Tri zemljotresa u jednom danu. Prva dva nisam osjetila. Treći me zatekao nespremnu. Da li se ikad možeš pripremiti za takvo nešto? Šta bi uradio da počne tavanica da se ruši, da se kida dio po dio tvog života, onog što si gradio, sakupljao? Da li bi znao da se s mjesta pomakneš?

Da li uopšte vidiš kako si srećan?
Zdrav si, možda do guše u dugovima i kreditima, ali zdrav si. Imaš krov nad glavom, hranu na stolu, nisi go i bos... Srećan si, vjeruj mi, iako ti to tako ne izgleda. Šta bi uradio da se zemlja pod tobom otvori, da počne da guta sve do čega ti je stalo, sve te bezvrijedne stvari, Guči, Armani, Samsung...? Šta bi uradio da voda počne da nosi sve što si smatrao dragocjenim, ne razmišljajući da je zapravo najdragocjenije ono što nosiš u sebi, ono ko si...

Nedostajale bi mi fotografije. Ako bih bilo šta pokušala spasiti, bile bi to fotografije... Posebno onih ljudi kojih više nemam... Jer ti trenuci se nikad više ne mogu vratiti... Ti trenuci, otkinuti od vremena, nikad više ne bi mogli da budu... I ne znam šta bih još ponijela sa sobom... Ne znam da li bih umjela... Jer, meni stvari zaista ništa ne znače, i smatram to najvećom slobodom. Oslobođena od materijalnog, uopšte mi nije važno da li su moje cipele koštale 10e ili su Džimi Ču, i nije mi važna etiketa na haljini koju nosim, već ono što nosim ispod nje, pod svojom kožom. Oslobođena od labela, imena, cijena i mode uopšte, smatram to svojom najvećom vrlinom.

Znam, danas je sve na prodaju. I sve je trend. I sve je kič. I sve je samo industrija stvorena da iz nas iscijedi i ono malo ljudskosti sa kojim se rodimo... Jer materijalnim stvarima je najlakše vladati. Jer srce koje se može prodati i nije srce, već samo gomila mišićnih vlakana, ćelija i mesa. Nešto što ima rok trajanja, i što tako lako može da se zagadi. Jer ljudi koji stvari mjere novčanicama nemaju mnogo prostora u grudima. Ljudi koji vjeruju da se u životu novcem sve može kupiti se najlakše prodaju.
I oni obično najalkše istrunu.

Meni nije potreban sef u banci da u njemu čuvam svoje dragocjenosti, bisere i dragulje koje nemam... Nije mi čak ni potreban televizor od nekoliko hiljada eura uzet na kredit od 12 mjeseci. Zato jer u kući mora da bude dobar Tv... Ja ga nemam. Tačnije, stoji na ormaru, onaj stari, sa katodnom cijevi... Ne treba mi. Ne gledam televiziju poslednjih 11 godina. Ne čitam dnevnu štampu. Ne zato jer me ne zanima šta se dešava u mojoj državi, već zato što moj mozak nije u centrifugi, i zato što volim da mislim svoje misli, ne tuđe. Bilo bi mi žao knjiga... Njihovog mirisa. Ako bi se svijet počeo rušiti. Ako bi bombe počele letjeti... Ne znamo mi šta je nesreća... Ne znamo mi šta je tragedija...

Da li vidiš sad koliko si srećan?
Sumnjam u to...
Robuješ sistemu, nesvjesno, ali robuješ... I ne znaš šta je sreća. Sve ti je predodređeno, i sve je kič.
I ne znaš kako je divno biti oslobođen predrasuda, i svega materijalnog.. Kako je divno imati slobodan duh, slobodno srce, kako je divno znati voljeti čistim srcem... Svakom kapi krvi... Ne znaš, jer ti si od one prve sorte... Koja je dušu prodala za sitne novce...