Friday, September 11, 2015

Brinucu vec ja, nemoj ti brinuti...



Ništa me nije pripremilo na ovo. 
Ništa mi nije šaputalo pod kožom, nije ni vazduh mirisao na so. 
Možda se svaki put potajno nadam da ću te sresti na istom mjestu, ali prošlo je toliko vremena. 
I gdje baš ovo veče da mi te nebo dovede? 
Znaš, nisam znala ni da će ona noć biti naša poslednja. 
Ništa nije ukazivalo na to. Ništa... 
Život je samo neočekivani splet gluposti. 
Bar u mom slučaju.

Zaćutala sam. Morala sam. 
Da sam vazduh udahnula srce bi iskočilo. 
Na usta... 
Potrčalo bi ti. Srušilo te zagrljajem. 
Znam da si korak usporio... Znam da si moj pogled očekivao. 
Znam... 
Da sam ti nebo na glavu sručila kad sam pogled sakrila. 
Pravila se da te ne vidim, dok mi se oči mute od kiše. 
I drhtala sam, poput djeteta kad se u mraku skriva od nepostojećeg čudovišta iz ormara. 
Drhtala sam bojeći se tvoje blizine. 
Jer ako bih pogled podigla, ako bih te vidjela posle toliko vremena sve bih ti oprostila. 
I poslednje Zbogom. 
I tugu. I suze. I srce. 
Nisam smjela. 
Oprosti mi...

Uhvatila sam ti pogled iza zamagljenog stakla, nadajući se da ne vidiš glad u mojim očima, nadajući se da ne možeš da osjetiš koliko sam i dalje neponovljivo oduševljena zaljubljenošću u tebe... 
Koliko mi nepopravljivo nedostaješ... 
Koliko sam htjela da ti kažem... 
Dok nisi okrenuo glavu i ostavio me da gutam komade soli od skamenjenih suza... 
Nikad mi neće biti svejedno, sigurna sam. 
Ja još osjećam prazno mjesto pored tebe, još osjećam onog dječaka koji strepi i suzama mi kvasi haljinu priznajući po prvi put šta želi. 
Još uvijek si onaj isti mangup koji je znao da mi krade dah sa ramena. 
Još uvijek si moja slabost u grudima. 
Moje nedostajanje u noćima... 
So na usnama... 
Još uvijek si MrRight u mojim pjesmama uzalud napisanim za tebe. 
Uzalud opjevanim za nas...

Oprosti mi unaprijed za još neki susret jer ću morati da okrenem glavu, jer ću morati da popijem suze, da ugušim svaki vrisak koji izbija iz moje kože, poput ludaka kad cijepa košulje. 
Oprosti mi što ćutnjom pokazujem koliko mi nedostaješ, kad riječima nikad ne bih mogla. 
Oprosti mi što sam i dalje djetinjasto i naivno zaljubljena u iluziju koju sam stvorila sa tobom u glavnoj ulozi, sa mnom na tvojoj lijevoj strani... sa nama u centru svijeta. 
Ja sam tebi već oprostila poslednju noć... 
I poslednje Zbogom. 
Oprostila sam ti i ovu noć... 
I ćutanje... I sutra ću... 
Jer za tebe je život bez nas dovoljna kazna...