Thursday, February 18, 2016

Život bas i nije bog zna sta, al za svaki slucaj uvek uzmem sta mi da...



Kad ćeš skupiti hrabrosti da se odvojiš od tla u koje si se zakopao? Od ljudi koji te drže sputanim, lažima vezanim? Od srca koje srca nisu, već kamen hladni, zemlja oronula? Kad ćeš da otvoriš oči i udahneš vazduh? Da raširiš krila vezana i baciš potpetice? Jesi li se u drvo pretvorio pa si vezan tu, za jedno mjesto, jedan grad, jedno tlo? Šta te može navesti da se probudiš, da počneš da dišeš?

Desio se krah. Oduzeto mi je sve. Nebo srušeno. Srce izvađeno, bukvalno. Bez anestezije. I svi kažu u redu je to, tako je moralo. U redu je to, proći će. Ma u redu je to, prezdravićeš. U redu je, oživjećeš. U redu je onima koji nisu krv svoju lili i gazili po njoj. U redu je onima koji nisu nikad više od lutke izgubili. U redu je onima koji nikad umrli nisu. Onima koji ne znaju srce šta je i kako izgleda. U redu je, nisam umrla. Poskidala sam zvijezde nesuđene s neba i sebi ih u zenice strpala, vijenac od njih isplela. Sve osmijehe sam iz dubine leđa izvukla, one najiskrenije što sam čuvala i sad ih nosim svaki dan. Dosta je bilo lažne ironije i prividne sreće. Pala sam. Jesam. Ustala sam. I to jesam. I tako razbijena na komade udahnula vazduh. Nisam umrla.

Zatvorila su se sva vrata iza mene i sad, par mjeseci kasnije mogu reći da sam živa. Otvorio se prozor ispred mene, i od njega pravim izlaz iz podruma u koji sam se zatvorila. Propustila sam previše šansi, neću i ovu. Jer ova miriše nekako zdravo, zeleno, pravo. Nije otrovana tuđim nezadovoljstvom. Nije zagađena tuđim kompleksima. Jer vjeruj mi, kompleksi ne postoje. Strahovi - oni su imaginarni. Možda ti niko nije rekao da vrijediš, ali tako je. Ti si jedinstven u ovom univerzumu, takav sklop nema niko. Ni ovakav kao što sam ja. Sve je do tebe. Ti biraš kako ćeš da oblikuješ svoje srce od gline, ti biraš kuda će oči da ti gledaju. Ti osjećaš, ne dozvoli da drugi osjećaju za tebe. Šta znaju oni o tvom paklu? Svi imamo svoje krugove, i svi se sa svojim avetima borimo. Nauči da prošlost zatvoriš iza sebe. To je bilo. Pusti da te nauči i gotovo. Osjećaj. Pa makar i bol, makar i suze, makar i razočarenje. Osjećaj, i nauči.

Vidiš, ja sam prošlost uvijek doživljavala kao ličnu bajku. Ličnu legendu. Istoriju. Proganjala me, boljela me svuda po tijelu, kao haljina od trnja. Možda jer nisam umjela da oprostim. Možda jer nisam umjela da osjećam ništa drugo. Vjerovala sam da zaslužujem tu bol, kitila sam se njom, stidila sam se suza jer bi onda drugi mislili da sam ljudsko biće, a htjela sam biti heroj. Da, to sam bila ja. Sad je sve drugačije. Sad vidim nijanse boja, sad osjećam kišu na licu, sad dišem vjetrove. Sad znam da mogu bolje, zaslužujem bolje. Znam koliko sam drugačija i upravo zbog toga znam koliko sam vrijednija. Nisam narcis, nije ovo dizanje na pijedestal lične pobjede, nisu ovo jednolične predstave. Osjećam to u krvi. Možda je zbog meditacije i unutrašnjeg mira, možda jer sam konačno shvatila da je svaki osjećaj prolazan, možda jer sam morala da se izgubim da bih se pronašla. Možda jer nisam drvo da se zakopam u zemlju. Možda jer sam upravo to - čovjek, a ne heroj.

Zato se ne plaši. Diši. Uči od svega po malo. Uštedi novac i pametno ga uloži. Diši, Uživaj u životu i trenucima. Budi prisutan u njima. Daj svoje srce. Voli. sebe prvo pa druge. Ne daj da ti drugi kroje sudbinu, da utiču na tebe i da ti kažu kako je najvažnije da završiš školu, nađeš posao, skrsiš se, imaš djecu. Da, sve je to važno ali to nije sve od života. Budi živ. Probudi se.