Saturday, April 9, 2016

Brinuću već ja, nemoj ti brinuti...



Brineš za mene. Kako ne bi brinuo kažeš mi. Ćutim i još se dublje zavučem u Tebe. Da mogu nekako i do kičme da se probijem, oko nje da se omotam, u DNK da se pretvorim. Da odzvanjam u Tebi. Brineš za mene. Za mene o kojoj niko nije brinuo ranije. Nije me pokrivao da mi ne bude hladno. I nije me grlio kao da će se svijet srušiti ako me pusti. Niko se nije sa mnom smijao u sred noći, probuđen iz sna. Zaboga, nisam nikad mogla ni zaspati pored nekog.

Zaspati, i samo spavati pored nekog. Držati se za ruke, disati. Znaš li koliko treba slobode i bliskosti, koliko povjerenja za takve stvari? To je izložena duša na giljotini stradanja. Hod po žici. Da li Ti zaista smijem vjerovati toliko? Znaš, danas je sve tako lako uraditi, osim onog najjednostavnijeg poput pokrivanja, i ljubljenja u čelo za dobro jutro. Sve ostalo je lako. Meni je teško da odvojim ruku sa tvog vrata, i Tvoj dlan sa mog obraza. Teško mi je da se izvučem iz zagrljaja u kom se osjećam sigurno. Posle toliko vremena, laže li me osjećaj? Jesam li zaista sigurna?

Ćutim Te i gledam, ponekad se i zaboravim pa uzdahnem, nešto me stegne. Zaboli me mojih prethodnih 30 godina, zabole me promašaji, nepažnja, i oni što nisu brinuli. Zaboli me samostalnost, i to što nisam žena. Što sam više morala biti zver. To što sam sve morala sama. Što nije postojao niko toliko jak na kog sam se smjela osloniti. Ni sada ne smijem na Tebe. Previše straha je u meni. Previše sputanih riječi i zavezanih očiju. Previše sam puta morala da odem da bih sačuvala ovo malo sebe. I Ti ne znaš, ne smijem da Te preplašim mojim mrakom. Imaš Ti svoj sopstveni. 

Pravim se da ne čujem kad Ti ruka sklizne preko mojih leđa da provjeriš da li sam se otkrila. Praviš se da ne primjećuješ moje zapetljano klupko kose ujutru na jastuku, razmazane trepavice i izgrižene usne. Ćutala bih ovih dana, ali Ti ne znaš šta moje ćutanje znači. Ne znaš da je do mojih sputanih ludaka stigla vijest o Tvojim pohodima na moje zidove, da si srušio jedan i da hoćeš da pripitomiš zveri. Ne znaš koliko se otimaju, cvile i grizu da ih pustim, da mi ovo trnje namjesto srca iskopaju zubima. Da mi dozvole da Te osjećam. Ćutala bih, a Ti ne bi znao koliko se plašim da ne naviknem na jutra, i oči. Plašim se i nikom ne govorim. 

Kažem da se možda znamo iz nekih prethodnih vijekova, da smo se već negdje sreli. Osjećaš me, ali ne pitaš. Čekaš da padnu odbrane, da se prepustim, da poželim. Da se ne plašim. Da Ti vjerujem. Zato brineš. I jako me stegneš. Pitam se da li znaš da nisam od stijene nastala, već sam se u  nju pretvorila. Nisu brinuli ni oni koji su trebali, zašto bi Ti. Plašiš me tako. A ludaci Te čuju. Sakupljaju sve moje rasute djelove na gomilu, da ih kao lego kockice sklopiš, da me sastaviš. Ne znaju da oni da ti odlaziš, a kome ću ja onda ostati, napola sklopljena. Ko će tada o meni brinuti kad me i ti samu ostaviš? Nemoj, pusti, ja ću. I do sad sam dobro obavljala taj posao. Ti me samo još jednom zagrli prije nego odeš. Ostalo, lako je.