Thursday, May 12, 2016

...sad cu ti reci i vise nikom i vise nikad...



Sakrila sam strah poput zamotuljka pod jastuk. Možda ga uspavam snovima. Možda ga udavim jastukom. 
Pritisnuti što jače, dah oduzeti kao ja što se već danima borim da udahnem. 
Ne ide. 
Steže me nešto negdje unutra, ne mogu da odredim da li je srce naraslo, ili mi pluća gore, ili se vene razlile. 
Ne mogu da odredim jel mi nedostaješ, ili fališ, ili trebaš. 
Jesam li postala zavisnik, jesam li te možda izmislila? Možda i jesam. 
Tebe preplašenog mojih riječi. 
Toliko da moram ćutati, izmišljati govorne mane, gristi jezik svaki put kad poželim da ti kažem, da ti pročitam, da izdahnem. 
Prećutim. Plaši me to.

Znaš li šta sam radila prethonde noći? Učila sam da te ćutim. 
Da te zagrlim. da te od vazduha skrojim i uvičem se u tvoju kožu, da legnem u tebe kao u postelju. 
I samo na tren sam osjetila snagu tvojih dlanova, i tvoju kožu uz moja leđa. 
Disao si pored mene, stegao me da ne propadnem u svoj bezdan koji sam otvorila, i tako si me držao do jutra. 
Bez riječi. Bez mraka. Samo ja i moj strah u tvom naručju. 
Učila sam pričati, disati, učio si me voljeti, vjerovati.
Bilo je teško otvoriti oči i priznati da se to sa mrakom rvem po postelji. 
Na tvojoj strani kreveta. Izvini. 
Bilo mi je krivo što sam ti jastuk ulegla, i što sam ti dio mraka preotela da se pokrijem. 
Morala sam. Previše me ćutanje izgrizlo poput bijesne lisice. 

Prošli su neki dani bez tebe. Njih sedam, osam, ma ko će brojati. 
Nije to kao sati kad s tobom prozuje pa mi je malo smijeha, malo mi zvijezda, malo mi vazduha. 
Tebe mi malo. 
Zagrizem se da ugušim riječi. Drugima ću pričati o tebi, ali tebe bih samo gledala. 
Da te upijem u zenice. 
Plašim se i za tebe. U svijetu koji je drugačiji od mog. 
Jer šta ako ti nema ko zoru nasmijati? Šta ako ti je hladno? 
Plašim se da ćeš se probuditi i da se nećeš mene sjetiti, i kuda bih onda? Kako bih se zvala? 
Ni ovako se imena ne sjećam, nije mi ni važno sve dok se tebe sjećam, sve dok mogu rame da ti osjetim i miris iz vena da izvučem. 
Naslonim se na zid, prislonim obraz i udahnem, koliko god mi ova metalna zamka u gruidima dozvoli. 
Osjetim te, u najmanjoj mjernoj jedinici vremena, uz sebe. I tako dan živim. 
Čekam te maštanjem.
Čekam i pišem sve što ti ne umijem reći jer sam ostala uskraćena. A sad više i ne smijem jer vidim plaši te. 
Zato ćutim. Kažem da je sve u redu, nasmijem se uzdahom, i čekam. 
Znam da dolaziš. Znam da hoćeš. Samo se plašim hoćeš li meni doći. Plašim se hoćeš li ponovo put do mene znati. 
Hoćeš li htjeti pronaći nas!