Monday, July 11, 2016

Srce nije samo da se ima...

Kažu mi da sam PREviše neozbiljna za svoje godine. Koje godine? Ko određuje u kojim godinama treba da budeš ozbiljan, a u kojim djetinje nasmijan i bosonog i umazan borovnicama? Ko je to izmislio zakon da moram da budem ozbiljna, umjereno nasmijana, poput osušenog lista papira jednoilična i siva? Ja sam zmaj na vjetru, satkan od hiljadu boja, od milion zakrpa kojima sam se ušivala i lijepila da bih ostala ovakva. Razigrana, nasmijana, vesela i puna života. Neopterećena računima, imanjem i nemanjem, jednostavno srećna bez ikakvog vidljivog razloga. Zašto da budem neko ko će da ima urednu frizuru, i skladnu šminku, i manikirane nokte? Da li je to razlog za sreću? Da li će mi to obezbjediti ljubav? Vidim da kod velike većine to prolazi, i donosi rezultate. Ja sam u jednini i dalje, ali moji zubi su bijeli od radosti, i vide mi se desni kad se smijem jer mi je osmijeh toliko širok poput duše i toliko iskren da je prosto nezamislivo da bude manji. Da li je problem u meni što sam PREviše srećna?

Kažu mi da sam PREstroga prema ljudima. Kojim ljudima? Pokažite mi te ljude da ih vidim jer čula sam da je to vrsta u izumiranju. Sve sam nesoj i nečovjek. Sve sami licemjeri i sebični idioti koji misle samo na što veću gomilu keša, na što manje srce, na sjaj i kič, interes i usluge. Ja mojim ljudima ne trepćem vještački, i ne mogu da im glumim da sam neko ko nisam. Ja sa mojim ljudima nemam zidove i gard. Jer oni znaju moje srce. Jer oni znaju moju bol. Jer oni znaju moje blato, pomogli su mi da ustanem iz njega. Jer oni znaju za moje suze i moju so. Oni znaju sve moje radosti, sve moje tuge, sva moja krila. Ja sa drugima samo imam granicu. Žutu citron liniju, drečavu, kreštavu. Ne dam svakom da je pređe. Ne mogu. To je prosto zakon preživljavanja. Ja imam ljude, sve ostalo je čovjekolika vrsta.

Kažu mi da imam PREvelika očekivanja. Znaš šta je veliko? Velika je zgrada od 500 spratova, i 3km u visinu. Veliki je Mont Everest. Velika je knjiga Šantaram od 800 stranica. Veliko je nebo. Ali ne i moja očekivanja. Jer ja očekujem samo iskrenost. Očekujem ljubav. Zagrljaj kad treba. Tišinu da bi se vrisak bolje čuo. Očekujem da pravi ljudi prerastu igre i taktike. Ja nisam srna u šumi da bi mi postavljali zamke i lovili me na mamce. Nisam ni fazan ni tetreb da bi mi puštali lažne zvukove srca, pa da nasjedam. Možda je zanimljivo drugima, meni nije. Ne treba mi Super Mario da me spasi od zmaja, meni su te princeze dosadne. Te što ne umiju da zakucaju ekser i što se boje slomljenih noktiju ako podignu nešto teže od kašike. Nije mi potrebno spašavanje, nisu mi potrebni dvorci. Samo jedan mali kutak, koliba od trske, parče neba i malo sunca. Jedan zagrljaj i poljubac u rame. Neko da bude tu. Stalno. Da se ne boji mraka. Da se ne uplaši mog podruma punog aveti. Ne brini, zavezane su. Okovane.

Kažu mi da PREviše vjerujem. Tu su u pravu. Takva sam. Ne mogu protiv toga. Za mene su osmijesi poput bisera. Meni su zore poput beskraja. Meni je srce PREveliko, i zaista PREviše ljubavi ima u meni da bih je zadržala samo za sebe. Dajem je. Ljudima. Životinjama. Dajem je riječima. Još više djelima. Dajem je nezasluženo. Drugi to koriste. Hrane se time. Kad im bude dosta odu. Nezahvalna sorta. Ali me ne mogu ubiti. Ne mogu presušiti. Ja sam na rođenju upala u bunar emocija i ne mogu protiv toga. Sva sam satkana od njih. Od mračnih i svijetlih boja, od suza i plača, od vriska i smijeha, od razočarenja, izdaje, žrtvovanja, od srca i ruku, od zagrljaja i zenica. Od PREviše života.


Možda zaista dajem PREviše, možda ja jesam PREviše za nekog. Previše za nekog ko je ozbijan i život mjeri godinama a sreću računima, za nekog ko nema očekivanja, ko ne vjeruje ljudima, nekome ko ne zna šta želi, ko ne zna šta je ljubav. Previše sam onima koji nikad nisu voljeli bez interesa, i koji nikad nisu bili istinski srećni samo zato jer su živi. Previše sam. Jesam. Neka sam.