Thursday, July 14, 2016

Sve što tebi napišem, pocepam i obrišem, al ti nećeš znati

Nepopravljivi sam romantik. Velika budala. Možda i najveći sanjar. Imam neko zamršeno klupko emocija u grlu i nikako da ga progutam. Ne plačem često, samo kad jako zaboli. Samo kad mi otkinu dio tijela. Srce, ili dušu na primjer. Doktori kažu da nemam suza. Kažu da je ostalo more soli i da pazim kako se rasipam sa njom. Vene sam napunila nostalgijom. Stalno mi nešto nedostaje. Miris krofni, ukus čokolade. Pogled na more. Miris leda. Lavanda. Dodir ruke. Zagrljaj, muški i jak. Zora. Ljubav. Konstantno. Sad mi nedostaje ludilo. Neko moje. Naše. Nečije.

Nisam ja od onih koje će da patetišu i da mole da se Neko vrati kad jednom ode od mene. Nisam neko ko će da kuka i da cvili. Dostojanstveno prihvatim kraj. Opsujem. Muški, ili kao što kažu kočijaški. Zalijepim ga tamo negdje u nedođiju. Bijesnim i ljutim se. Pišem. To uvijek radim. Prihvatim i kažem da je u redu. I dobro sam. Raskomadana manje ili više ali sam dobro. Naučila sam da živim sa tim. Ostane praznina priznajem, i teško je popuniti. Ostanu restorani, i ulice kojima više ne okrećem glavu. Ostane par pjesama kje zaista volim ali jedva slušam. Ostanu emocije zapetljane u čvorove i nikako da ih odmrsim a da nešto ne prekinem ili rasparam.

I sad mi nedostaje. Moje trnje. Tip. Čudak. Budala. Kako god da ga nazovem. Nedostaje mi osmijeh. I nedostaje mi miris sa Titanika. Nedostaje mi nutela. Nedostaje mi tišina. Ne bi trebalo zaista. Nema tu šta da mi nedostaje. Samo eto... ja nedostajem. Ja kakva sam bila. Zvijezde mi nedostaju koje sam izvadila iz zenica i sakrila u džepove, a oni šuplji pa ispadaju, i saplićem se o svoje korake da ih skupim. Neke usput zgazim. Skrckam ih u prah. Suza i dalje nema. Poslednje sam isplakala za onim mojim od tijela odlomljenim parčetom. Više ništa nikad neće boljeti kao to.

Otvorim aplikaciju, vidim hiljade poruka. Žao mi da izbrišem. Žao mi jer to je dokaz da smo postojali. Ako ih izbrišem ništa više neće ostati i onda bih morala da zaboravim. Ovako nas ponekad reanimiram, puštam elektro-šokove kroz mrtvo srce naših misli i udahnem miris, samo malo da me prođe nostalgija. Poslednji dani narkomanske krize, kad te i tijelo boli, kad isparava iz krvi, su najgori. To je ono kad pišem poruku, dovraga, pa je pošaljem, i posle pet minuta je obrišem. Ostane tamo nešto da sam pisala pa brisala. Vratim se spavanju. Ujutru otvorim oči. Napišem, obrišem, napišem obrišem, opsujem, obrišem, poljubim obrišem, kažem Hejj i pošaljem. I opet. Obrišem. I ne diram telefon. Ne javljam se ni prijateljima jer ako uzmem telefon u ruku, ponovo će isti cirkus da se odvija, ponovo ću da pišem i brišem kao patetični idiot, i onda kad dobijem odgovor, psovaću sebe. Proći će. Proći će me osjećaj. Iskriziraću.


Istočiću nostalgiju iz vena. Hoću. Napiću je i ispariće. Zatrpaću je sa soli. Utabati dobro da se ne povampiri. Proći će. Mora. Uvijek je prolazilo. Vidi, nemoj pogrešno da shvatiš. Ja sam i dalje dobro. Ne boli me amputacija. Živim, srećna sam, dišem, radujem se i zahvalna sam životu. Samo se još uvijek ponekad zaletim ka suncu a zaboravim da su mi otpala krila. A novim uvijek treba malo vremena da niknu. Da, to mi najviše nedostaje. Krila moja od paperja.