Sunday, July 10, 2016

Svima nam je ljubav potrebna




Nebojšu sam upoznala sasvim slučajno dok sam jurila da se nađem sa drugarom. Zaustavio me na trotoaru potpuno neočekivano i razvukli smo priču na cijelih 15 min o treningu i ishrani. Razmijenili smo brojeve telefona, i to je to. Drugi put smo se sreli u kratkoj šetnji u kojoj je on uglavnom išao ispred mene i pričao mi kako mu je trening sve i kako je pravi džanki već godinama. Treći pokušaj našeg druženja se zbio prije dan-dva. I vjerovatno je to poslednji put da se sretnemo. On ne voli da izlazi među ljude jer ne voli da ga drugi gledaju i posmatraju i procjenjuju. On ne voli sunce i plažu i more i vodu i toplotu, on na more ide uveče kad nema ljudi. On ne voli ljude, kamere, i njegov dan je ispunjen i on je srećan tako sam, na poslu i na treningu. I to je sve što ima u jednom danu. Posao i trening. On je srećan tako sam sa sobom, kad ne mora da priča, i kad ne mora da objašnjava, i kad ne mora da sluša.

Jesi li zaista dovoljan sam sebi? I sama sam ponekad samotnjak. Znam i ja da oćutim, imam mali krug prijatelja koje volim, poznanstva sa kojima ponekad prošetam, gomilu virtuelnih drugara koji su mi jako dragi i sa kojima razmijenim uvijek po neku riječ. Volim da se osamim kada pišem, i volim da čitam. Ali volim i ljude. Volim šetati među njima, volim ih posmatrati, volim ih voljeti. Negdje među tim ljudima se krije moje drugo parče sa kojim ću činiti izvanredan sendvič sa eurokremom. Crnim. Znam da se krije tu negdje. Znam da je on jedan od tih ljudi. Možda nije u ovoj državi, možda je negdje na Kanarskim ostrvima, možda je u nekoj planini, ali znam – među ljudima je. Pa kako možeš da ne voliš ljude?

Mi smo najsjajnija i ujedno najgora vrsta živih bića na planeti. Mi smo spremni da osudimo sve i da dignemo do zvijezda. Mi smo sposobni da rađamo, da ubijamo, da stvaramo, da volimo, da mrzimo. Mi smo stvoreni za sve. Kako možeš da budeš srećan sam? Kako može da ti bude dovoljno u životu da radiš, i treniraš, spavaš, i sve u krug? Kako možeš biti samotnjak sa 35 godina? Gdje ti je nestala želja za životom, ili su ti je drugi ljudi ubili? Znamo mi i to da uradimo, ali moraš biti jači od sopstvene vrste, pravilo opstanka ili tako nešto.

Meni nikad nije bilo važno šta će drugi da misle ili kažu. Svako ima pravo da bira za sebe najbolje. Svako ima svoje stavove i ukuse. Neko jednostavno kopira tuđe. Volim da čujem svaki komentar, ma kakav da je, ali na kraju ja ipak uradim ono što želim. Pa i ja sam za druge samo „tuđe mišljenje do kog mi nije stalo“. Pozitivno ili negativno, sve je to isto. Nekad od kritika rastemo, ispravljamo greške, mijenjamo boje, nekad su dobre jer tako branimo naša uvjerenja, učimo se karakteru, učimo se boriti se za svoje ideale, pa makar i pogrešni bili, lični su.

Pitam ga „Pa kako možeš da ne voliš sunce“? Ja bez njega ne mogu da živim. Ja ne mogu da dišem kad se zavuče iza oblaka. Kako možeš da se zadovoljiš sa rutinom i navikama, gdje su ti krila ostala? Kaže da jednostavno za njega nema ništa važnije od toga. I meni je trening važan. I zdravlje mi je važno. Ali i smijeh je važan. I šetnja. I druženje. I ludosti. I ljubljenje. Život sam po sebi. Kako možeš da se zarobiš u čauri svoje skoljke? Da li čovjek može da živi sam? Treba li?

Ponekad se osjetim usamljeno, zato jer živim sama sa mačkom u kući i psom u dvorištu. Osjetim se usamljeno ponekad kad se sjetim svojih divnih propalih prijateljstava, i kad poželim poći i napiti se i lumpovati a svi koje znam i volim nisu tu. Da, znam biti ponekad sama, i usamljena, i rastužena. Ali ne i manje živa. Jer tada izvedem psa u šetnju, ili jednostavno okačim svoje snove o vrat i izvedem njih. Ne možeš nikad biti sam u ovom gradu koji ne spava. Pođem u bioskop, pođem na more, odem u park, uvijek ima ljudi, uvijek ti se neko nasmije, pozoveš telefonom dragi glas.

Ne, čovjek ne smije nikad biti toliko sam da ti smeta kad te neko pogleda. Ne, ne smiješ biti toliko sam. Nema tog treninga koji može da zamijeni stisak ruke i zagrljaj i koji može da zamijeni miris sveže morske vode u kosi. On je samo tužan i vidim, njemu treba ljubav. Ali ne moja. Ja sam previše živa da bih mahala mrtvim krilima.


Ja dišem za ljubav. To je moja svrha. Niko ne treba da bude sam. Samoća je za tugu, za smrt, za dva metra zemlje i prašinu. Ne. Niko ne treba da bude sam.