Saturday, October 15, 2016

Gdje li si nocas moja lijepa grlice dok te pod kozom osjecam...

Nije kiša nikad bila moj problem. Nije da sam je mrzila, nije da me podsjećala, nije mi kiša nikad bila kriva što sam ležala na sredini kreveta i gledala u plafon dok je srce udaralo u pećini od grudi. Nije, ali lakše je bilo okriviti kišu nego sebe. Lakše je bilo reći da su gromovi razorili srce nego da sam ja bila giljotina, i dželat, i sudija. Lakše je bilo reći da je kiša nego suze. A nije, nije nikad kiša bila moj problem.

Ja sam moje strahove njegovala, i ja sam im imena davala. Sa njima sam pričala, sa njima se igrala, sa njima sam sanjala. Ja ih nisam nikom pričala, i niko nije znao. Ja sam odabrala da ćutim i da bježim i niko me nije smio uhvatiti. Niko nije ni znao kako. Lakše je bilo pustiti me, lakše je bilo odvezati me i vratiti mi krila. Nije ljubav nikad bila moj problem. Voljela sam ja. I krv bih lila da je trebalo. Bila sam voljena, nekad više nekad manje ali jesam. Nije ljubav bila problem. Ja sam sa mojim strahovima pod ruku šetala i oni su me vodili svaki put drugim putevima da nikad put za nazad ne pronađem. Odlazila sam i nisam se umjela vratiti sve i kad su me poput izgubljenog ljubimca dozivali. Nisam umjela. Nije ljubav, nikad nije bila problem.

Ja sam jednog čovjeka srušila. Ja sam stotinu srca zagrizla i poput crvave jabuke bacila. Meni su strahovi čulo ukusa pokvarili. Ja nisam znala dal su usne što ljubim ili nebo, ili samo zamišljena slika, iluzija. Ja sam bila ta koja je sa mrakom svako veče ljubav vodila. Ja sam bila ta koja je jednog čovjeka toliko puta pepelom hranila. Ja i moji strahovi. Ja i moj ego. Ja i ono što sam srcem zvala a što je na zvijezdu ličilo. I rekla bih da mi je žao, možda bih ponovo oproštaj tražila ali nema smisla. To ništa neće promijeniti, čovjek možda nikad neće razumjeti, a ja nikad neću željeti da objasnim kako su me sa ratišta doveli i potpuno me iskvarili crvi koji su se nakotili u mojim ranama. Jednostavno, nije srce nikad bilo moj problem. Ja sam jednog čovjeka u zemlju pretvorila. A on me volio.

Ne znam zašto mi noćas gromovi na njegov glas liče, il to samo previše slušam baladu pisanu za neke naše snove koji su ostali ipak tuđi. Ne znam ni zašto mi kiša liči na muziku kojom mi je pričao kad su izmešu nas bili samo moji izgovori, i moji preplašeni koraci, i kilometri koje sam postavila bježeći. A samo sam u krug trčala noseći u sebi želju i nostalgiju i hiljdu puta napisano Volim te, a nikad izgovoreno. Možda da sam izgovorila, možda bi čuo da su mi se niz lice suze slivale umjesto kiše. Ne znam, nije to od kiše, već mi nedostaje. Osjećaj da je tu. Osjećaj da ja nisam. Možda sam se umorila od bježanja, i od kiše, i od srca, izgovora... Od sebe. Jer nisam više ista, ne mogu nikad biti. Iznikla sam iz onog što je on bolom zvao. Nije razumio. Nisam htjela da kažem, a i kako bih rekla da su me pokosili svi oni kojima me pustio, kako da mu kažem da nisam smjela ostati zaljubljena u oči, da sam htjela biti i srce, i ruka, i dlan na stomaku, i dah na vratu. Nekad riječi ne mogu opisati sve, i onda samo sagneš glavu i odeš. Odeš od sebe. Oprostiš i odeš.

Nije meni kiša nikad bila problem, ni srce, ni Volim te, ni ljubav... Ja sam jednog čovjeka zagrizla, i ostavila da oksidira bez mene, jer nisam znala da je do kiše. Nisam znala da sam trebala biti kiša. Nisam znala kako da mu kažem da sam htjela svijet umjesto ćoška. Jer on nije razumio, on je vidio stijenu, on je vidio dijete, on je vidio zube. Sve je vidio, al srce mi nije čuo. Kako je i mogao kad sam mu ja giljotinu presudila. Možda, ako nekad tom čovjeku ime spomenem, možda ako mu nekad oproštaj zatražim... Ne znam, možda ga bijele grlice nekad podsjete na mene, možda zadrhti negdje kad čuje moje ime, možda nekad negdje spusti glavu i uzdahne na pepelu koji sam prosula, Ne znam, Neću mu nikad više napisati da sam ga voljela. Neću mu nikad više napisati pjesmu, ni zdravo. Neću nikad više dječije sakriti pogled od njega. Niti će koljena drhtati. Možda ga nikad više neću sresti i možda je ovo poslednja prilika da mu priznam. Ja sam jednog čovjeka srušila. Ja sam bila gad. Nije bilo do kiše, Ja sam tog čovjeka voljela. Oćutaću da li ga volim sad.