Monday, November 21, 2016

U jednom gradu...Ne znam mu ime

Dugo nisam bila tamo. Neko bi rekao da je previše vremena procurilo, kao med kad se slije niz prste. Neko bi rekao da nisam ništa propustila. Možda. Vrijeme je bilo da pođem. Mi, koji odemo iz roditeljske kuće, veoma često zaboravljamo put za nazad. Mnogi dolaze u vrijeme praznika, slava, odmora, raspusta. Ja ni tada. Ja sam to parče srca odlomila i skrckala, pa mi te ulice ne nedostaju previše. Svi moji prijatelji su se rasuli na sve strane svijeta, pojelo ih vrijeme, ugrabile obaveze, okovale borbe za preživljavanje. Ja sam vojevala neke druge bitke. One sa sobom, sa sjećanjima. Oni su učili ekonomiju i pravo i kako se mijenjaju pelene. Ja sam morala prvo da saznam ko sam. 

Krenula sam, i možda po prvi put posle dugo godina sam bila iskreno otvorena da pustim srce da protrči ulicom u kojoj smo se sankali iako me niko tamo ne poznaje. I kako to biva, otac me čeka na prozoru, smederevac gori, poznat miris Majke. Kuća na uglu ulice brigade. Miriše kuhinja, i posle toliko godina potpuno drugačije doživljavam tu staru kuću. Snijega nema, al mirise ugljena prašina i dim. Snijega nema, i ne peče se domaća pogača. Al miriše kafa, nekako drugačije. Mora da je zbog komšinice, ona to prži nekako posebno. Miriše neka jesen kao kad sam bila tinejdžerka, al od tih dana samo je sjećanje ostalo. 

Ni korzo nije isti, ni čaršija, ni ljudi. Sivi su, ostarili, kao bambusove trske se drže na toj goleti koju su svi zaboravili. Moj grad, veći za srce, manji za ponekog čovjeka. Lijep je, samo rašminkan, i pomalo tužan. Iskrzan po ivicama kao ponjava stara po kojoj se previše gazilo. Skupili smo se, mi pisci, mi koji smo otišli, koji smo ostavili dio sebe u rijekama i u parku, koji smo korijen zakopali negdje gore na Vidikovcu, da odatle vidimo šta ostavljamo. Skupili smo se da na jednu noć okitimo grad stihovima, i emocijama, zagrljajima i novim rukovanjima. Dok koračam ka tom centru stihova, vidim poznata lica i svi oni pružaju ruku, domaćinski, kako i pamtim. Ostali Ljudi u tom napuštenom gradu. Kažu mi da je divno poznavati nas, pisce, i mene među njima. A ja kao da helijum dišem, rastem i letim gore do planinskih vrhova, da jedan vrisak pustim, direktno iz sreće.

Slušam stihove kako se nižu, čujem aplauze. Izlazim i ja da očijukam sa poezijom, da dio sebe ostavim tu, u vremenu, kao kad skloniš omiljenu majicu iz djetinjstva u seharu. Vidim ta lica, i kao da je od kvasca srce mi raste, jer još jednom u tom malom gradu mgu da kažem da sam srećna. Da sam na tim ulicama rođena i procvjetala. Nije grad nikad bio loš. Nije ga ni vrijeme pokvarilo. Samo su ljudi previše disali prašinu pa im je istekao rok trajanja. 

Kafa sa prijateljima, i druženje sa porodicom. Par sati i već odlazim. Ostavljam opet moj mali grad i vraćam se u svoj dom, tamo gdje mi je srce slobodno. Majka ostade, još me željna, a otac... On je svoje želje skupio u sebi. Ostade i kapija, i avlija, i moja ulica. Spakovah stihove i srce, i želje. Vratih se životu.