Wednesday, December 7, 2016

... te su visnje bile svevisnje...

Opet mi je mjesec. 
Kroz prozor se razvukao njegov sjaj, kao da sam pučina mora. 
Gleda me i ispituje, osluškuje mi otkucaje kao da ima stetoskop, kao da će svakog trena iz grudi mi čuti šum mora. 
Šum palmi na vjetru. 
Kao da će svakog trena more vrisnuti iz mene, poput oluje praćene smijehom. 
Ustajem i uzimam japanke, istresam plažu iz njih, i ogrnem se peškirom u čijim šavovima još uvijek ima soli. 
Kako mi samo nedostaje more. 
I sunce. 
I nebo plavo kao somot. 
I ja morski zaljubljena poput vilinog konjica da lepršam na vjetru, da se otisnem među zvijezde. 
Nedostaje mi i ljubav. 
Koliko ima otkad joj ukus nisam osjetila? 

Ne puštam uspomene tako često iako znaju kucati na vrata poput gladne djece. 
Ne bole me, ali našto se sjećati? 
Da mi trnci opet grizu usne, i da mi krv vodi ljubav sa čulima. 
Zašto bih sa uspomenama dočekivala jutra? 
Nije mi više to potrebno iako mi nedostaje zdenac crnih očiju. 
Nedostaju mi krila. 
Nova su izrasla, ali nisam još letjela. 
Ne bojim se, samo nisam sigurna da želim. 
Zatvorila sam ta vrata, stavila preko njih rešetke kao da se sprečavam od opsade. 
Povukla sam izvidnice, i ostavila sve da obraste u paučinu istorije. 
Ne bojim se, samo nisam sigurna da želim letjeti. 

Nedostaje mi rose vino, šetanje bosonoga i buđenje u zoru. 
Nedostaje mi ljeto u kosi, sunce na koži. 
Nadomjestim sve što mi nedostaje, ali more ne mogu nikako. 
Kad samo pomislim da sam bila spremna mijenjati more za ljubav. 
Možeš misliti koliko znam da volim? 
A more je oduvijek bilo moja najveća ljubav, uz knjige. 
To mi je neraskidivo. 
Volim ga zbog širine, mirisa i boje. 
Zato jer je ono sve što je život za mene. 
Širina pogleda, boja ljubavi i dubina osjećaja. 
Suština života. 
Esenccija mene.

Nije da mi smeta zima. 
Smetaju mi čarape. 
I smeta mi moje toplo ćebe u koje se umotam kao nekad u njegove ruke. 
Smeta mi ugriz hladnoće za nos, i hladne noge. 
One možda i najviše. 
One su poput Aljaske. 
Nikako mi nije jasno zašto muškarci uporno misle da treba da mi srce osvoje. 
Ne znaju da je dovoljno noge da mi zagriju. 
Mjesec mi čita preko ramena i smije se mojim glupavim šalama i kaže da će ljeto opet doći, brže nego što mislim. 
Kaže mi da je svaki dan vrijedan zagrljaja i osmijeha. 
Kaže mi da sam porasla, da nisam musavica, i da sledeći put kad budem trčala bosonoga obavezno budem umazana višnjama. 
Kaže da je to tajni trik od kog ću letjeti. 
A gdje su  moje višnje? 
Gdje su da ih razmažem usnama? 

Višnje moje ljubavi...