Sunday, April 30, 2017

Moj dom je tek maleni svitac na nebeskoj pučini

Ponovo je neko veče i ponovo ja pored nadgrobnih ploča izmaklih sjećanja. Ne znam šta opet tražim tu na zatvorenom polju koje sam opasala sopstvenm venama. Ne znam šta sam došla da iskopam. Možda sam se samo preplašila od svijeta. Možda sam samo umorna i došla sam leći na tu hladnu zemlju ugasllih emocija. Leći i pustiti da isteče iz mene sve blokirano, sve ono što sam zanemarila. A vjetrovi i dalje duvaju kroz mene. Nepopunjene praznine i dalje stoje, i vrište kroz mene odjeci nekih prošlih dana. 

Čega se imam i sjećati? Zašto? Zar bih imala još nešto da izgubim u životi? Čega se to toliko plašim da sam došla na ugašenu majsku vatru da tražim odgovore? 

Ne mogu biti rastrgnuta jednim poljupcem. Ne mogu biti ni više živa nego što sam. Znam šta leži u toj zemlji i ne smijem ni pokušati da se iskopam. Spuštam neko poljsko cvijeće na hladnu zemlju, tu na mjestu gdje su ogrebotine još sveže. Nisam ja tražila da se oživim.  Nisam tražila ni da čujem jeku u grudima. 
I dobro, sad je zaječalo sve, odzvonile su limene kante umjesto truba i dosta je. 
Shvatila sam poruku. I ne moram ništa dalje od toga da znam. 

Zatvorila sam se u svijet. U ljude. Tu sam se tako dobro sakrila, i nemam namjeru da se ponovo skinem pod suncem i da šetam bosa, puštene kose, raširenih krila. Ne mogu. Pusti mi krila moja, neka ih, dovoljno im je što su nikla, nisu još jaka za let. 

Znam, djelujem zastrašujuće u sjenci sopstvene iskrenosti. Plaše se od mene, plaše se biti pored mene jer osjećam, jer mi je srce ili bar ono što ja zovem srcem i što pokazujem drugima, otvoreno, izloženo. Šta bih ja i mogla da sakrijem? Zbog čega bih? Zato sam i pobjegla među ljude. Tu svi misle da je to samo fol. I onda me ne diraju, ne grizu me, ne pokušavaju da me slome. Ko bi slomio nekog od krpa spojenog, zakrpljenog.

Pitam se, koliko dugo možeš da budeš razvučen na dijelove i pokidan na sitne niti? Koliko dugo možeš tako razvejan da budeš, a da se ne sastaviš, da ne poželiš da pripadaš? 
Ležim na spečenoj zemlji svojih zenica jer kiše nema, ni boli nema. Samo prašina koja se širi. 
Ležim tu i pitam se koliko još dugo mogu ostati zakopana u sopstvenim alejama besmisla. Hoće li iko ikada umjeti da me pronađe, da mi srce presadi? 
Kao da sam zagrizla otrovnu jabuku koju su mi podvalili. 
Stoji mi tu u grlu parče srca i ne mogu da se probudim. 
Ni snage za snove nemam. Samo postojim. 
Ne sanjam. Samo jesam. 
A to je malo. Znam. To nije u redu. 
Ali ja bolje od toga sama ne umijem.