Wednesday, May 3, 2017

Postoji reč koja vredi tek kad se odćuti..

Znam jednog čovjeka. U mnogim mojim pričama zvala sam ga MrRight. U svim mojim pjesmama je on moje nedostajanje. Onaj koji me obilježio svojim postojanjem. Kao čovjek. Kao prijatelj. Kao muškarac. On, u kog ću vječno ostati zaljubljena, ili bar u sjećanje na njega. Na nas. Moja čežnja koju čuvam ispod kože, u jednom tajnom pretincu, i ne otvaram. Ćutim ga i nedostajem ga stihovima. 

Pustio me da budem svoja, da budem nečija, da budem bilo čija samo ne njegova. Jer lakše je voljeti me tuđu nego obožavati kao svoju. Vezao me svojim prijateljstvom, da od njega nikad ne mogu ozdraviti. Bio je moja snaga kad je nisam imala. Bio je moj dom kad ga nisam imala nigdje. Bio je čovjek uprkos mojim suzama zbog njega. Bila sam i ostala ime njegovog straha. Bila sam želja i ostala sam uzdah. Neko ko se svakog dana moli za njegovu sreću. Važna mi je. 

Važno mi je da je njegova silueta prisutna u životu makar i kao jedan jedini otkucaj srca, makar i kao pogled, makar i tuđi. Mi najbolje znamo šta smo u neizgovorenim osmijesima. Danas nije srećan. I znam da to boli iako mi kažu da ja ne mogu znati jer šta ja znam o gubitku, šta ja znam koja sam svoje srce i svoj život iz sebe krvavim rukama iščupala i zgazila u istu tu lokvu krvi. Šta mogu ja znati o praznini koja ostane nakon toga, koja te zagrli ko vrata i ne da ti da pričaš. Samo poželiš da ćutiš, da dišeš, da ne odumreš jer drugima trebaš. A tako bi lako legao na površinu mora i pustio se da utoneš u mir. Šta znam ja o tome? 

Možda ništa, ali znam da bih taj njegov bezdan u sebe preselila. Kod mene bi se lako nastanio, kod mene bi iščezao u crnilu, samo da On bude dobro. Samo da njemu ne trnu prsti od stegnute pesnice kojom bi razbio zid. Jer boli me njegova bol. Jer se nakačila na ovu moju. Jer ga poznajem. Jer ga znam. Jer ga osjećam. Danima već pokušavam da ga pozovem, da me nemir u stopalima pusti, jer osjećam. I bilo je dovoljno da čujem glas koji se davi u vrtlogu mraka. Znam ja i te kako. 

Kažu mi da moje srce nije ni bilo živo kad sam ga pregrizla ali zar to čini bol manjom? Zar to čini presudu lakšom? Zar to nije srce satkano od mojih suza i želja, od snoviđenja, i na kraju nožem iskidano? Zar ima razlike? Ta će bol uvijek da boli. Ta će bol i njemu da postavi živu ogradu oko srca. Ta potisnuta jeka će i njemu da podvali amneziju. Ako mu dozvolim. 

Toliko bih mu toga rekla, ali ne smijem da oskrnavim tišinu u koju se zatvorio. Izrecitovala bih mu hiljadu stihova o patnji i suzama natopila svaku njegovu poru na vratu. Samo da njega ne boli. Samo da zna da ima svoju stijenu. Jer tolika je ljubav kojom ga volim i toliko je nedostajanje kojim ga čeznem. Ta ljubav koja me označila. Taj čovjek koji me žigosao.